Kako prepoznati digitalno nasilje i pomoći detetu
Dete sedi pored vas i gleda u telefon. Stiže poruka. Odjednom se uozbilji, zaključa ekran i kaže:
„Ma ništa.“
Možda zaista nije ništa.
Ali možda se već nekoliko dana u razrednoj grupi dele poruke zbog kojih mu nije prijatno. Možda ga neko ismeva, šalje mu uvredljive poruke ili deli njegovu fotografiju bez dozvole.
Problem je u tome što roditelj često vidi samo ekran.
Ne vidi ono što se iza njega događa.
Digitalno nasilje je zato ponekad mnogo teže primetiti nego ono koje se događa u školi, na ulici ili u društvu. Internet je postao deo svakodnevnog života dece i mladih, pa problemi koji nastanu u digitalnom svetu mogu veoma brzo postati deo njihovog stvarnog života.
Zato je važno da roditelji znaju šta mogu da primete, kako da započnu razgovor i kako da reaguju ako im se dete poveri.
Digitalno nasilje nije samo „ružan komentar“
Digitalno nasilje može imati mnogo oblika.
Nekada je očigledno: pretnje, vređanje ili uporno slanje neprijatnih poruka.
Ali ponekad izgleda mnogo bezazlenije.
Na primer, cela grupa namerno prestane da odgovara jednom detetu.
Neko napravi lažni profil sa njegovim imenom.
Privatna poruka ili fotografija bude prosleđena drugima „iz šale“.
Neko u grupi napiše nešto ponižavajuće, a ostali samo dodaju emotikone i smeju se.
Za osobu koja je to objavila možda je u pitanju samo nekoliko sekundi zabave.
Za dete koje je postalo predmet ismevanja to može biti potpuno drugačije iskustvo.
Digitalno nasilje može uključivati:
- vređanje i ponižavanje
- širenje glasina
- pretnje
- objavljivanje fotografija ili snimaka bez dozvole
- pravljenje lažnih profila
- deljenje privatnih poruka
- izbacivanje iz grupa sa namerom da se neko ponizi
- uporno uznemiravanje putem poruka ili društvenih mreža.
UNICEF digitalno nasilje opisuje kao nasilje koje se odvija korišćenjem digitalnih tehnologija i može imati za cilj da nekoga uplaši, naljuti ili osramoti.
Zašto problem ne ostaje „samo na internetu“
Kada se nešto neprijatno dogodi u školi, dete makar može da ode kući i udalji se od situacije.
Kod interneta to često nije moguće.
Telefon je sa njim.
Poruke mogu da stižu uveče, vikendom, tokom raspusta.
Jedna fotografija može biti prosleđena desetini ljudi za nekoliko minuta.
Komentar koji je neko napisao u afektu može ostati sačuvan mnogo duže nego što je očekivao.
Zbog toga dete ponekad ima osećaj da od problema ne može da pobegne.
A roditelj možda ništa od toga ne primećuje.
Obratite pažnju na promene, ne samo na ekran
Zamislimo Anu.
Do prošle nedelje telefon joj je gotovo stalno bio u ruci. Sada ga ostavlja u drugoj sobi čim se vrati iz škole.
Kada stigne poruka, postane nervozna.
Ne želi da kaže zašto.
Da li to znači da trpi digitalno nasilje?
Ne mora da znači.
Ali jeste promena koju roditelj može da primeti.
Ponekad dete koje prolazi kroz neprijatno iskustvo na internetu može:
- naglo promeniti način na koji koristi telefon
- izbegavati određene društvene mreže
- postati nervozno kada dobije poruku
- izbegavati školu ili određene drugove
- povući se iz društva
- imati problema sa spavanjem
- izgubiti interesovanje za stvari koje je ranije volelo
- naglo obrisati profil ili napustiti grupu.
Nijedan od ovih znakova sam po sebi nije dokaz.
Važnije od pokušaja da odmah „otkrijemo šta se desilo“ jeste da otvorimo prostor u kojem dete može da kaže ako nešto nije u redu.
Nemojte da kazna za digitalno nasilje bude – oduzimanje interneta
Ovo je možda jedan od najvažnijih delova cele priče.
Dete konačno skupi hrabrost i kaže:
„Neko me već danima maltretira u grupi.“
Roditelj se uplaši i reaguje:
„Daj telefon. Od danas nema Instagrama.“
Reakcija dolazi iz želje da se dete zaštiti.
Ali dete može da izvuče sasvim drugačiji zaključak:
Ako kažem roditeljima šta se događa, oduzeće mi telefon.
Sledeći put možda neće reći ništa.
Mnogo bolji prvi odgovor je:
„Dobro je što si mi rekao. Hajde da vidimo zajedno šta se dogodilo.“
Ne morate odmah imati rešenje.
Detetu je u tom trenutku važnije da vidi da ste na njegovoj strani.
Prvo slušajte, pa tek onda rešavajte problem
Roditelji često žele da odmah pronađu krivca, pozovu drugog roditelja, školu ili nekoga kazne.
Ali pre svega toga pokušajte da čujete celu priču.
Možete pitati:
„Koliko dugo se ovo događa?“
„Da li se ovo dogodilo samo jednom ili se ponavlja?“
„Ko još zna za to?“
„Da li želiš da zajedno pogledamo poruke?“
„Šta bi ti voleo da uradimo?“
Pokušajte da izbegnete pitanja koja zvuče kao optužba:
„Zašto si to uopšte slao?“
„Zašto si pričao sa tom osobom?“
„Koliko puta sam ti rekao da to ne radiš?“
Čak i kada je dete napravilo lošu procenu, to ne znači da zaslužuje nasilje.
Razgovor o greškama može doći kasnije.
Prvi zadatak je da se dete oseti sigurno.
Ne brišite odmah poruke
Prva reakcija može biti:
„Obriši to i blokiraj ga.“
Blokiranje često jeste dobar korak.
Ali pre toga sačuvajte ono što se dogodilo.
Napravite snimke ekrana.
Sačuvajte poruke, korisnička imena, datume, linkove i fotografije.
Zašto?
Zato što digitalno nasilje ostavlja trag, a taj trag može biti važan ako kasnije bude potrebno da se slučaj prijavi platformi, školi ili nadležnim institucijama.
Tek nakon toga zajedno sa detetom možete blokirati osobu i prijaviti neprimeren sadržaj.
Blokiranje nije kukavičluk
Deca ponekad imaju osećaj da je blokiranje nekoga znak slabosti.
Nije.
Ako neko uporno prelazi granicu, imate pravo da mu onemogućite pristup svom digitalnom prostoru.
Isto važi i za podešavanje privatnosti.
Roditelj i dete mogu zajedno pogledati:
- ko može da vidi objave
- ko može da šalje privatne poruke
- ko može da komentariše
- ko može da označava dete na fotografijama
- gde se prijavljuje neprimeren sadržaj
- kako se blokira korisnik.
Ovo je dobra prilika i da roditelj pokaže da ne dolazi samo da kontroliše.
Možete jednostavno reći:
„Pokaži mi kako ovo funkcioniše. Hoću i ja da razumem.“
To potpuno menja ton razgovora.
Šta ako se nasilje nastavlja i u školi?
Digitalni i stvarni svet dece nisu odvojeni.
Rasprava može početi u školi, nastaviti se u WhatsApp ili Viber grupi i sutradan se ponovo vratiti u učionicu.
Ako su u problem uključeni učenici iste škole, razgovor sa razrednim starešinom, pedagogom, psihologom ili drugom stručnom osobom može biti važan korak.
Dete ne treba da bude samo odgovorno za rešavanje situacije u kojoj je više vršnjaka uključeno.
Posebno je važno reagovati ako se ponašanje ponavlja ili dete pokazuje ozbiljan strah od odlaska u školu.
Kada problem više nije nešto što porodica treba sama da rešava
Postoje situacije u kojima nije dovoljno samo blokirati nalog i razgovarati sa detetom.
Posebno ozbiljno treba shvatiti:
- pretnje nasiljem
- ucene
- seksualno uznemiravanje
- deljenje intimnih fotografija ili snimaka
- pokušaje odrasle osobe da uspostavi neprimerenu komunikaciju sa detetom
- objavljivanje ličnih podataka sa namerom ugrožavanja
- situacije u kojima postoji neposredna opasnost po dete.
U takvim slučajevima potrebno je obratiti se nadležnim institucijama.
U Srbiji postoji i Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu, kojem se deca i odrasli mogu obratiti za savet i prijavu problema putem broja 19833.
Kod neposredne opasnosti potrebno je odmah kontaktirati policiju ili drugu nadležnu službu.
Najbolji razgovori počinju pre nego što nastane problem
Digitalna bezbednost nije tema koju treba otvoriti tek kada se nešto loše dogodi.
Mnogo je lakše razgovarati kada nema problema.
Ponekad je dovoljno pitati:
„Koju aplikaciju sada najviše koristiš?“
„Šta ti je tamo zanimljivo?“
„Ko je kod vas najaktivniji u grupi?“
„Da li se nekad neko baš ružno ponaša prema drugima?“
„Šta biste vi uradili kada bi neko objavio tuđu fotografiju bez pitanja?“
To nisu ispitivanja.
To su razgovori.
A kroz takve razgovore roditelj polako upoznaje digitalni svet svog deteta.
Probajte danas zajedno
Ne morate čekati problem.
Odvojite deset minuta i zajedno otvorite jednu društvenu mrežu ili aplikaciju koju dete koristi.
Neka vam dete pokaže:
- gde se podešava privatnost
- kako se blokira korisnik
- kako se prijavljuje neprimerena poruka
- ko može da vidi njegov profil
- ko može da mu šalje poruke.
Nemojte uzeti telefon i sami sve proveravati.
Neka vam dete pokaže.
Možda ćete vi naučiti nešto o aplikaciji.
A dete će naučiti da o digitalnoj bezbednosti može da razgovara sa vama.
Ne morate znati sve o internetu
Verovatno nikada nećete poznavati svaku aplikaciju koju vaše dete koristi.
Kada vi savladate jednu društvenu mrežu, moguće je da će njegova generacija već biti na nekoj novoj.
Ne morate znati ni svaki izraz koji koriste niti razumeti svaki trend koji se pojavi.
Važnije je nešto drugo.
Da vaše dete zna kome može da se obrati kada iza ekrana stvari krenu loše.
Ako je jedan od njegovih prvih odgovora:
„Mami.“
ili
„Tati.“
već ste uradili veliki deo posla.
